Prevodilačka povelja usvojena je 1963. godine na Kongresu prevodilaca u Dubrovniku, a dopunjena je 9. jula 1994. u Oslu. Međunarodna federacija prevodilaca (FIT) je konstatovala da se „prevođenje u savremenom svetu potvrđuje kao stalna, opšta i neophodna delatnost; da ono, omogućujući duhovnu i materijalnu razmenu među narodima, obogaćuje život naroda i doprinosi boljem razumevanju među ljudima; da je, uprkos različitim uslovima pod kojima se obavlja, prevođenje danas priznato kao poseban i samostalan poziv“.

Želeći da „u obliku svečanog akta postavi osnovna načela na kojima počiva prevodilačka profesija, a naročito u nameri da istakne društvenu ulogu prevođenja, da bliže odredi prava i dužnosti prevodioca, da poboljša društvenu klimu i ekonomske uslove u kojima prevodilac obavlja svoju delatnost, kao i da prevodiocima i njihovim stručnim organizacijama preporuči izvesna pravila ponašanja i na taj način doprinese priznanju prevodilaštva kao posebnog samostalnog poziva“, FIT je ustanovio Prevodilačku povelju.

Na IV kongresu Međunarodne federacije prevodilaca, organizovanom u Dubrovniku, nobelovac Ivo Andrić na sebi svojstven način iskazao je šta je prevođenje:

„Sa magijom ponekad graniči i na prave podvige liči rad dobrog prevodioca. Šta je u stvari prevođenje? Veština i sposobnost uzeti čitaoca za ruku, provesti ga kroz predele i prostranstva kojima on nikad ne bi prošao, i pokazati mu pojave i predmete koje inače ne bi nikad video.

Za sve to potrebno je, pored dara, truda i znanja, beskrajno mnogo strpljenja, snage, mudrosti i odricanja. To bi trebalo da znaju i uvek imaju u vidu i pisac čije je delo prevedeno i čitalac koji taj prevod čita. Jer, lako je pronalaziti omaške ili nesavršena mesta i kod najboljih prevodilaca, ali je teže shvatiti svu složenost i važnost njihovog posla.

A korisnost? O njoj pogotovo ne bi bilo potrebno mnogo govoriti. Prevodioci su najbolji tumači i posrednici u ovom oduvek podeljenom svetu. Ako su danas narodi i ljudi bliski jedni drugima, i ovoliko koliko jesu, za to treba zahvaliti, između ostalog, i prevodiocima. Ko se od nas nije njihovim radom i naporom koristio? Šta bi milioni ljudi znali o Homeru, Danteu ili Geteu da ih ne čitaju u prevodima, a šta o Euripidu, Šekspiru, Rasinu ili Gogolju da ih ne slušaju u pozorištima na svom jeziku? Ništa. A ako ipak nešto znamo ili bar naslućujemo, to je zasluga prevodilaca. I svi mi, koliko nas ima, njihovi smo dužnici.”

Tako da, svaki put kada čitate knjigu stranog autora ili uputstvo za upotrebu kućnog aparata, imajte u vidu da je neko uložio veliki trud kako bi vam izvorni tekst približio i preveo na jezik kojim se služite. U nastavku možete pročitati čitav tekst Prevodilačke povelje.

PREVODILAČKA POVELJA

Glava 1.

Opšte dužnosti prevodioca

1. Kao intelektualna delatnost čiji je zadatak prenošenje književnih, naučnih i stručnih tekstova sa jednog jezika na drugi, prevođenje nameće onome ko se njime bavi posebne dužnosti koje proističu iz same prirode prevođenja.

2. Prevođenje mora uvek da se obavlja pod isključivom odgovornošću prevodioca, bez obzira na prirodu odnosa ili ugovora koji ga vezuje za korisnika prevoda.

3. Prevodilac će odbiti da tekstu da tumačenje s kojim se ne slaže ili koje nije u skladu s pravilima njegovog poziva.

4. Svaki prevod mora biti veran i tačno izražavati misao i oblik izvornog dela - s obzirom na to da vernost za prevodioca predstavlja u isti mah i moralnu i pravnu obavezu.

5. Veran prevod se, međutim, ne sme izjednačiti s bukvalnim prevodom - budući da vernost prevoda ne isključuje potrebna prilagođavanja kako bi se oblik, sadržina i duboki smisao dela osetili na nekom drugom jeziku i u drugoj zemlji.

6. Prevodilac mora dobro da poznaje jezik s kojeg prevodi i da potpuno vlada jezikom na koji prevodi.

7. On treba da raspolaže širokom opštom kulturom i da dovoljno poznaje materiju koja je predmet prevođenja, kao i da se uzdrži od primanja na prevođenje tekstova koji prevazilaze okvire njegovog znanja.

8. Prevodilac je dužan da se prilikom vršenja svog poziva uzdržava od svakog postupka nelojalne utakmice; on će posebno nastojati da bude pravilno nagrađen i neće prihvatiti tarife niže od onih koje su utvrđene zakonima ili propisima.

9. Uopšte, on neće ni tražiti niti prihvatiti da radi pod uslovima ponižavajućim za njega i za profesiju koju obavlja.

10. Prevodilac je dužan da poštuje opravdane interese korisnika prevoda i da smatra kao profesionalnu tajnu sve podatke koje je saznao zahvaljujući prevodu koji mu je poveren.

11. S obzirom na to da nije „isključivi“ autor dela, prevodilac ima posebne obaveze prema autoru izvornog dela.

12. On je dužan da pribavi od autora izvornog dela ili od korisnika odobrenje da prevede to delo, kao i da poštuje sva ostala prava koja pripadaju autoru tog dela.

Glava 2.

Prava prevodilaca

13. Svaki prevodilac uživa, u vezi sa prevodom koji je izvršio, sva prava koja zemlja u kojoj on obavlja svoj poziv priznaje ostalim umnim radnicima.

14. Prevod, budući intelektualna tvorevina, uživa pravnu zaštitu koja se priznaje delima duha.

15. Prevodilac je, prema tome, nosilac autorskog prava na svoj prevod i njemu pripadaju, usled toga, ista ovlašćenja kao i autoru izvornog dela.

16. Prevodilac uživa shodno tome sva moralna i materijalna prava koja sobom povlači svojstvo autora.

17. Prevodilac tako zadržava tokom celog života pravo da zahteva priznanje da je on tvorac dela, iz čega proističe:

• da se prevodiočevo ime mora navesti na jasan i očigledan način prilikom svakog javnog korišćenja njegovog prevoda;
• da je prevodilac ovlašćen da se usprotivi svakom izopačavanju, sakaćenju ili nekoj drugoj izmeni svoga prevoda;
• da izdavači i drugi korisnici prevoda nemaju pravo da u prevod unose bilo kakve izmene bez prethodnog pristanka prevodioca;
• da je prevodilac ovlašćen da zabrani svako nedostojno korišćenje svoga prevoda i uopšte da se usprotivi svakoj povredi koja bi vređala njegovu čast ili njegov ugled.

18. Isto tako, prevodilac ima isključivo pravo da daje dozvolu za objavljivanje, predstavljanje, prenošenje, ponovno prevođenje, prilagođavanje i druga preinačavanja svog prevoda i, uopšte, za iskorišćavanje svog prevoda u bilo kom obliku.

19. Prevodiocu pripada, za svako javno korišćenje njegovog prevoda, pravo na novčanu naknadu, čija se visina utvrđuje ugovorom ili zakonom.

• 

• 

Glava 3.

Ekonomski i društveni položaj prevodioca

20. Prevodiocu treba da budu obezbeđeni životni uslovi koji mu dopuštaju da celishodno i dostojno izvršava društveni zadatak koji mu je poveren.

21. Prevodilac treba da bude povezan sa sudbinom svog dela, naročito da ima pravo na nagradu srazmernu poslovnom uspehu prevedenog dela.

22. Mora postojati mogućnost da se prevod pojavi i u obliku poručenog dela, te da po tome osnovu pruža pravo na nagradu nezavisnu od poslovnog uspeha prevedenog dela.

23. Prevodilačka delatnost, isto onako kao i ostale stručne delatnosti, treba u svakoj zemlji da dobije zaštitu jednaku onoj koju ta zemlja pruža ostalim stručnim delatnostima, putem kolektivnih ugovora, tipskih ugovora i slično.

24. Prevodioci treba u svakoj zemlji da uživaju sve koristi zajemčene umnim radnicima, a naročito sve oblike socijalnog osiguranja, kao starosnu penziju, zdravstveno osiguranje, osiguranje protiv nezaposlenosti i porodična davanja.

Glava 4.

Udruženja i sindikati prevodilaca

25. Prevodioci, kao i predstavnici ostalih struka, imaju pravo da osnivaju stručna udruženja i sindikate.

26. Pored odbrane moralnih i materijalnih interesa prevodilaca, te organizacije imaju zadatak da se staraju o podizanju kvaliteta prevoda i da se bave svim ostalim pitanjima koja se tiču prevođenja.

27. One preduzimaju potrebne korake kod nadležnih vlasti prilikom pripreme i donošenja zakonodavnih mera i drugih propisa koji se tiču prevodilačke struke.

28. One se staraju da održavaju stalne veze sa organizacijama koje su upućene na prevođenje (sindikate izdavača, industrijska i trgovačka preduzeća, javna i privatna nadleštva, novinske ustanove i slično) radi proučavanja i rešavanja zajedničkih problema.

29. Starajući se o kvalitetu prevoda u svojoj zemlji, one stupaju u vezu s kulturnim ustanovama, udruženjima pisaca, nacionalnim sekcijama PEN kluba, predstavnicima književne kritike, naučnim društvima, univerzitetima i zavodima za tehničko i naučno istraživanje.

30. One su pozvane da vrše ulogu arbitra i veštaka u svim sporovima između prevodilaca i korisnika prevoda.

31. Stručna udruženja i sindikati prevodilaca daju svoja mišljenja o obrazovanju i podizanju prevodilačkih kadrova i zajedno sa specijalizovanim ustanovama i univerzitetima rade na ostvarivanju tih ciljeva.

32. Prikupljaju sva obaveštenja u vezi s prevodilačkom strukom i stavljaju ih na raspolaganje prevodiocima, u obliku biblioteka, građe, časopisa, biltena i osnivaju, u tu svrhu, službe za teorijsku i praktičnu nastavu, organizuju skupove i sastanke.

Glava 5.

Nacionalne organizacije i Međunarodna federacija prevodilaca

33. Ako u jednoj zemlji postoji veći broj prevodilačkih organizacija, obrazovanih bilo na teritorijalnoj osnovi, bilo po kategorijama prevodilaca, preporučljivo je da one, zadržavajući svoju individualnost, usklađuju svoje napore u jednoj središnjoj nacionalnoj organizaciji.

34. U zemljama u kojima još nije stvoreno udruženje ili sindikat prevodilaca, prevodiocima se savetuje da sjedine svoje napore u svrhu neophodnog osnivanja takve organizacije pod uslovima koje postavlja zakonodavstvo te zemlje.

35. Da bi zajedničkim naporima obezbedile ostvarenje svojih ciljeva na svetskom planu, nacionalne prevodilačke organizacije se pozivaju da se udruže u Međunarodnu organizaciju prevodilaca (FIT).

36. Udruživanje prevodilaca u nacionalne stručne organizacije, kao i udruživanje ovih poslednjih u Međunarodnu federaciju prevodilaca, potpuno je slobodno.

37. Međunarodna federacija prevodilaca brani materijalna i moralna prava prevodilaca na međunarodnom planu, prati razvoj teorijskih i praktičnih pitanja koja se odnose na prevođenje i stara se da doprinese širenju kulture u svetu.

38. Međunarodna federacija prevodilaca ostvaruje svoje ciljeve predstavljajući prevodioce na međunarodnom planu, naročito u odnosima sa vladinim, nevladinim i supranacionalnim organizacijama, učestvujući na sastancima koji mogu interesovati prevodioce i prevođenje u međunarodnim razmerama, izdajući publikacije i organizujući ili dajući podsticaja da se organizuju kongresi čija je svrha proučavanje pitanja od interesa za prevodilaštvo i za prevodioce.

39. Uopšte, Međunarodna federacija prevodilaca produžava delatnost svake zemlje na međunarodnom polju, usklađuje njihove napore i izgrađuje njihove zajedničke stavove. 40. Nacionalna prevodilačka udruženja i Međunarodna federacija prevodilaca, njihov sadašnji organ, crpu snagu potrebnu za ostvarenje svojih stručnih ciljeva iz osećanja solidarnosti koje postoji među prevodiocima i iz dostojanstva prevodilačke delatnosti koja doprinosi boljem razumevanju među narodima i širenju kulture u svetu.